Intervju sa Danicom Todorov, zamenicom pokrajinske Ombudsmanke za ravnopravnost polova

TAMNA BROJKA

Srbija je jedna od prvih država u regionu koja je ratifikovla Konvenciju Saveta Evrope o borbi protiv nasilja nad ženama, te polako počinje da odredbe te Konvencije pretače u naše zakone i praksu. Polako se menjaju i Zakoni o krivičnom postupku, te izrađuje i Zakon o porodičnom nasilju. Taj proces je, međutim vrlo spor, a statistika o broju žrtava još uvek vrlo surova.
U prilog pogubnoj statistici govori činjenica da institucije koje se bave problemom nasilja u porodici ne sarađuju dovoljno, zaključak je Pokrajinskog Ombudsmana. Iz razgovora sa Danicom Todorov, zamenicom pokrajinske ombudsmanke za ravnopravnost polova, mogli smo se uveriti da je Srbija na putu ka rešavanju ovog grubog kršenja ljudskih prava već po pravilu u tranziciji.

Dokle će taj period tranicije trajati i u čemu se ona zaprvo ogleda kada je u pitanju rešavanje problema nasilja u porodici i nasilja nad ženama?

-Zameramo institucijama da nisu dovoljno efikasne u zaštiti žrtava i da ne preduzimaju hitno sve mere koje im stoje na raspolaganju. Zakoni postoje, ali nam je praksa vrlo loša. Sistem slabo funkcioniše, a dodatni problem su jaki stereotipi koji još uvek postoje u društvu, pa i u institucijama.

Na kakve stereotipe tačno mislite?

-Problem sa institucijama zavisi od više faktora. U početku je to bio manjak kadrova, znanja, stručnjaka. Sada već ima dovoljno profesionalaca u toj oblasti, a stanje je isto. Naša procena je da su predrasude i stereotipi u centrima za socijani rad još uvek jaki. U tim ustanovama se još smatra da su žrtve same krive za nasilje, zatim zaposleni podležu pritiscima i manipulacijama nasilnika. Naravno to nisu svi zaposleni u tom sistemu, ali svaki pojedinac je poguban po čitav sistem. U malim sredinama se izbegava postupanje po protokolima, jer zaposleni često poznaju nasilnika, postoje određene veze u lokalnoj zajednici i oni to izbegavaju.

Zar ne postoji kontrola ustanova ili zaposlenih?

-Mi zahtevamo da se obavljaju nadzori centara za socijalni rad u konkretnim slučajevima i da se postupanje institucija unpredi. Ali to je samo preporuka za konkretne slučajeve. Žene nam se često žale na institucije koje ili ne prepoznaju da im je potrebna zaštita ili da sporo reguju. Već poznta stvar je da sudski postupci jako dugo traju. Mi smo često zahtevali da institucije sarađuju i na taj način pomagali da se bar određeni, konkretni postupci ubrzaju, ako ništa drugo.
Gde sistem prvo zakaže? Postoji li uopšte prvi kamen spoticanja ili to ide simultano?
-Ne postoji konkretna institucija, sve je to povezano. Ipak, mi smo tokom prošle godine zajedno za Pokrajinskim sekreterijatom za zdravstvo anketirali zdravstvene radnike i razgovarali sa njima, te zaključili da oni kada primete da je bilo nasilja u porodici, gotovo nikada ne prijavljuju to nasilje drugim nadležnim institucijama. Lekari su važni, jer su oni često prvi koji dolaze u dodir sa žrtvom. Njih koči pravilo o poverljivosti informacija, te strah da će, ukoliko nasilje prijave nekoj od nadležnih institucija, žrtvi naneti samo još veći problem, jer smatraju da ih sistem neće zaštititi. Zbog kompleksnosti fenomena nasilja nad ženama, ishod često nije pozitivan, niti brz, te zdravstveni radnici već u startu odustaju misleći da je njihov posao uzaludan.


Šta se dešava sa policijom? Čest je slučaj da nasilnik poseduje i oružje, a da mu to isto policija ne oduzme, što dovodi do fatalnih ishoda.

-Ako pričamo o oružju tu je najvažnija policija. Pre jedno dve godine zapazili smo da nas policija nije izvestila šta je urađeno po tom pitanju. Oni su i tada kao i sada imali obavezu da procene rizike, da vide da li u kući ima oružja i da pitaju i žrtvu da li nasilnik poseduje oružje, te da ga oduzmu. Kada smo od njih tražili da nam kažu šta oni po to pitanju rade, uveravali su nas da se to proverava. U dva navrata smo istraživali ubistva žena, i pokaztelj je da je nasilje prijavljivano ranije, kao i da je nasilnik u kući posedovao oružje koje mu nije bilo oduzeto. To eksplicitno pokazuje da policija praksu oduzimanja oružja nije svuda primenjivala. Ipak, ova institucija je najviše napredovala i mnogo je efikasnija u postupanju kada se radi o nasilju nad ženama, ali daleko je od idealnog.

Postoji li uopšte idealno?

– Iskustva o nasilju uporodici su danas vrlo raširena. Najbolji modeli su u Americi i Austriji, jer tamo su institucije povezane u pravom smislu te reči. Kada se nasilje prijavi alarmira se ceo sistem i tako se izbegava to da žrtva svima ponavlja istu priču i da ponovo proživljava nasilje koje je trpela. Žrtva odmah dobija mere zaštite. To je neki naš ideal.

Koliko smo daleko od toga?

-Još uvek se trudimo. Zakoni se polako menjaju. Mi smo zemlja u kojoj su patrijarhalni obrasci još dosta čvrsti, ali institucije ne mogu da se pravdaju time nego da poštuju postojeće zakone, jer se upravo ovde događa najdrastičnije kršenje ljudskih prava. Mi raspolažemo određenim podacima i brojkama, ali to je samo vrh, tamna brojka je negde daleko ispod tog vrha.