NAJVEĆI PROBLEM- ŽRTVE ODUSTAJU!

Žene žrtve nasilja često odustaju od suđenja i povlače svoje prvobitne izjave, što rezultira oslobađajućom presudom za nasilnika, rekla je u razgovoru sa ekipom “Dok nije kasno” Svetlana Mitrović, sa odeljenja porodičnih sporova Osnovog suda u Novom Sadu.

Zbog čega do odustajanja dolazi i kako bi sud pozitivno mogao da utiče na to, odgovor je vrlo neodređen. Osnovni problem Mitrović vidi u vrlo zamršenim slučajevima porodičnog nasilja s jedne strane, te vrlo opšteg zakona sa druge. Po njenim rečima, svaki slučaj na kom je radila  slučaj je za sebe, a zakon nije toliko precizan da bi mogao da reguliše sve životne situacije.

– Sam naziv “nasilje u porodici” govori da je to nešto što je vezano za porodične odnose, a oni su vrlo specifični sami po sebi. Sadrže niz različitih elemenata, od odnosa supružnika, preko odnosa dece i supružnika, vambračnih partnera, drugih srodnika, a kada tome pridodamo i materijalne aspekte tih porodičnih odnosa, ekonomske situacije, situacija je još zamršenija. Međutim, ono što je specifično, pogotovo za parnične postupke, je to da je porodično nasilje vrlo teško dokazivo. Žrtve dugo trpe nasilje i ne prijavljuju ga, nedostaju materijalni dokazi kao što je izveštaj lekara, tako da sud vrlo često ima samo iskaz žrtve kao jedini dokaz. Često postoji i izveštaj Centra za socijalni rad, ali i on je uglavnom baziran samo na iskazu žrtve, objašnjava Mitrović.

Zar sudski radnici ne bi mogli da utiču na promenu zakona?

To je pre svega zadatak zakonodavstva. Svakako treba sistemski raditi na izmeni propisa i omogućiti sudovima da jednom uzet iskaz žrtava može da se koristi u toku postupka. To je problem koji pritiska krivični postupak, u parnici je situacija donekle drugačija. Iskaz se uzima na početku postupka, odmah nakon podnošenja tužbe, kada je žena još uvek vrlo motivisana i on se može koristiti tokom celog postupka i pri donošenju odluke, a pritom sud može doneti odluku i na osnovu drugih izvedenih dokaza, dok to nije slučaj u krivici, gde je iskaz žrtve jedini validni dokaz na osnovu koga se izriče presuda.

Ako uzmemo u obzir da nasilje u porodici nije isključivo fizičko, već postoje i oni manje vidljivi oblici nasilja, kao što je ekonomsko ili psihičko, na koji načih se ta vrsta nasilja dokazuje i da li ga je teže dokazati?

Osoba koja trpi takvu vrstu nasilja nema kome da se obrati da bi imala neki materijalni dokaz. Jedini dokaz je njen iskaz i procena verodostojnosti tog iskaza od strane stručnih radnika Centra za socijalni rad.

Šta se dešava ako izveštaj Centra za socijalni rad nije dobro napisan ?

To se često dešava, zbog toga smo od nedavno počeli sa zajedničkim periodičnim sastancima svih institucija koje su uključene u rešavanje nasilja u porodici, od zdravstva, preko policije do suda. Moje lično iskustvo, a potvrdiće vam i druge sudije, jeste da ti sastanci na nekom opštem nivou nisu delotvorni i ne doprinose ničemu. Zato smo počeli da primenjujemo model sastanaka u pojedinačnim slučajevima gde postoji nešto sporno, i onda sve institucije zauzimaju jedan jedinstvan stav u tom konkretnom slučaju.

Koliko je onda presuda bazirana na ličnoj proceni samih sudija, ukoliko je zakon i sistem tako široko postavljen prema ovom problemu?

U velikoj meri je to odluka zasnovana na ličnoj proceni sudije i na utisku koji se stekao tokom celog postupka i naravno svih izvedenih dokaza. Moram da naglasim da su ljudi koji rade na porodičnim odnosima sudije sa velikim iskustvom i ličnim i profesionalnim, te njihova lična odluka sigurno dobrinosi najpravičnijoj presudi.