Izlazak iz nasilja je proces

ivanaDan žena, 8. mart, dobio je svoj pravi smisao 2002. godine kada je prva Novosađanka odlučila da prekine nasilje koje trpi i okrene broj 021/422-740 i potraži pomoć. Ovaj prvi poziv označio je početak rada SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja, koji je pokrenuo SOS Ženski centar, da bi za dve godine SOS telefon izrastao u samostalnu, neprofitnu organizaciju, a danas je deo mreže SOS telefona za podršku ženama žrtvama nasilja u Vojvodini.

I pored svih godina uspešnog rada i ogromne pomoći koju ova organizacija pruža ženama koje prolaze kroz nasilje, njegova egzistencija je iz godine u godinu sve upitnija. Razgovarali smo sa Ivanom Perić, psihološkinjom i jedom od volonterki centra, zbog čega svake godine strepe za svoju budućnost i kako u međuvremenu pomažu ženama.

Nas problem je konstantna neizvesnost. Kada bismo znale da imamo neki stalan izvor prihoda mogle bismo i da planiramo. Ovako smo u stalnom strahu da sledeće godine možda nećemo više opstati. Preko projekata smo za proslu godinu uspeli jedva da pokrijemo minimum da bismo opstali. Sve ostalo je na volonterskoj bazi. S druge strane grad nas je podržao pre koju godinu, obezbedili su nam prostorije, plaćeni su nam računi i telefon. Telenor nam izlazi u susret, ne moramo da plaćamo internet. Velike firme nekada doniraju sos mreži, ali to su skromna sredstva i vrlo retko se to dešava. Bilo bi nam mnogo lakše kada bi društveno odgovorno poslovanje uspešnih kompanija bilo podrazumevajuće, o odgovornosti države prema ovoj temi da ne govorim.

Postoji ta konstantna podela na vladine i nevladine organizacije? Da li je to samo formalni jaz ili je ta veza zaista tako labava?

– SOS centar, iako radi već dugo, imam utisak da je nekako po strani. Država kao da pomalo igoriše naše postojanje. Nije bitno ko će da osnaži ženu, da li ćemo to mi ili Centar za socijalni rad, važno je da radimo u istom cilju. Dešava se da ponekad zovu iz Centra za socijalni rad i pitaju da li želimo da pružimo psihološku podršku ženama koje su se njima obratile, jer oni možda nemaju vremena, i to je dobro. Ali takvi postupci nisu deo mehanizma i stalne prakse, nego se zasnivaju na ličnim odnosima.

Postoje određeni podaci da se žene žrtve nasilja, zapravo, češće obraćaju nevladinim organizacijama. Zbog čega je to tako?

– U institucijama nailaze na nepoverenje. Žao mi je što tako moram da kažem, ali to je činjenica. One nas vide, ne kao institucije, već kao osobu. Osećaju se zaštićeno i sigurno., jer je sve anonimno. Mi ne pišemo dosijee, imamo samo listu poziva, ali i to je bez imena, godine, samo opisi problema. Međutim, ključna stvar je to što ih mi ne propitujemo. Jedan od najvećih problema sa institucijama je što žene konstantno moraju nešto da dokazuju, moraju da dokazuju da trpe nasilje, i onda se osećaju krivima. A tom osećaju krivice su inace stalno izložene tokom nasilja. I zato kada se osnaže da prekinu nasilje potrebno je da im neko veruje i da ih sasluša. Administracija dosta pritiska institucije, sve je to jasno, ali i pored toga, nerazumevanje je glavni problem.

Koliko to konstantno dokazivanje pred institucijama utiče na to da se mnogi sudski procesi prekidaju zbog toga što žrtva ne želi da ponovi svedočenje, niti da ga potvrdi? Zbog čega žene odustaju?

– Žene se najčešće obraćaju za pomoć u akutnoj fazi nasilja, međutim nasilje ima svoju dinamiku i nasilje je uvek odnos. Nakon akutne faze tenzija se smanjuje i tada sam čin nasilja izgleda jako daleko, pa se ženi čini da to i nije bilo tako strašno. Postoji faza kada se odnos izmedju partnera obnovi, tzv. period medenog meseca, ali uvek nastupi ponovno nasilje i narastanje tenzija i to tako ide u krug, s tim što je vremenom razlika između nasilja i medenog meseca sve manja i manja. Drugi razlog je iscrpljujući proces.

Da li zakon uzima u obzir ovakvu dinamiku nasilja i njen uticaj na psihu žene?

Zakon ne prepoznaje to da je žena dugim izlaganjem nasilju iscrpela svoje psihološke kapacitete. One nemaju samopouzdanja i izgubile su svoj identitet. Treba im mnogo vremena da povrate kontrolu nad svojim životom i sobom i da stanu čvrsto iza svoje odluke. Postoji faza kada sažaljevaju nasilnika, odmah posle faze olakšanja. Tada počinju sebe da krive. Zatim nastupa faza besa što su nasilje trpele toliko i tek onda nastupa faza stabilnosti. To se dešava u velikom vremenskom intervalu i to ne treba podcenjivati i zanemarivati. Istrazivanja kažu da se žena vraća nasilniku od 8 do 15 puta, ta brojka varira, ali činjenica je da je to čest slučaj i to treba uzeti kao dinamiku nasilja i na to računati. Moramo imati na umu da tu postoji ambivalentnost. Ona ne voli ono što on radi, ali voli njega. Izlazak iz nasilja je proces.

Gde smo svi mi u tom procesu i na koji način svako može da pomogne ženi koja trpi nasilje?

– Svi mi, posebno mi koji radimo sa nasiljem i uopšte sa ovako delikatnim slučajevima, nismo izuzeti od predrasuda. Ali konstantno moramo da treniramo sebe i kada vidimo da se zamaramo moramo potražiti pomoć, jer to je naša obaveza kao profesionalaca. Koliko god da radimo na sebi uvek ćemo imati predrasude. A njih moramo razbijati.

Kako to da učini običan čovek kada smo odrastali u sredini koja je izrazito patrijarhalna?

– Ovde se žena od početka vaspitava da je ona odgovorna za porodicu, za socijalno ekonomski deo i da je konačno i ona ta koja rastura porodicu. S tim smo odgajani i odrasli i to nije sramota. Ali nismo izuzeti od odgovornosti da radimo na sebi. Moramo biti otvorenog uma. Pogotovo kada razgovaramo sa ženom koja trpi nasilje, ne možemo joj nametati svoj pogled na svet, svoja rešenja, moramo je saslušati i osnažiti da reaguje u skladu sa svojim stavovima. Često profesionalci budu ljuti na žrtve. A to je opasno, ne smemo biti ljuti ukoliko žrtva ne čini ono kako smo mi zamislili. Ne smemo nametati svoja rešenja, jer ona nisu i tuđa rešenja.

Da li je i jedno od rešenja rad sa nasilnicima, koji je pre koju godinu pokrenut u Centru za socijalni rad?

Trudim se da budem širokih shvatanja i podržavam tu ideju, ali mislim da smo, bar mi ovde u Srbiji, preskočili puno koraka. Moramo definisati s kojim ciljem to radimo. Da li želimo da sačuvamo brak? Da li smo u tom slučaju pitali ženu da li ona želi da ostane u tom odnosu, da oprosti sve svom partneru. Sve je to u redu, ali prioritet je bezbednost i da zaštitimo žene, a mi jos nismo ni dotle stigli.